Други чин - Научник - 2.8.1847.

1. Хајдемо до болесничке постеље једног научника за којег, како ви кажете, нема лека и посматрајмо и овог чувеног човека и његове задње сате с ове стране и како се с оне буди и који правац му одређује његова љубав.

2. Човек којег посматрамо био је на свету филозоф а истовремено и астроном in optima forma.

3. Својом ревношћу да разврстава звезде и да их срачунава доживео је старост од седамдесет и по коју годину, међутим, једне студене зимске ноћи, посматрајући звезде, прехладио се толико да су га код његовог телескопа нашли готово свог смрзнутог. Његов пријатељ, који га је нашао, пренео га је одмах у топао стан и одмах се постарао о најбољој лекарској помоћи, којом је за неколико сати био толико успостављен да је својим пријатељима могао пренети ткз. задњу вољу (тестамент) која је овако гласила:

4. "У име неистраживог Божанства! Будући да се не зна колико дуго ће непредвидива судбина оставити човеку овај бедан живот, а и не зна се какву му замену даје, зато је моја воља да ви, моји мили пријатељи, ако умрем, балсамовањем спречите трулење мога тела и ставите га у добро затворен ковчег од бакра и положите га у гробницу где више мојих колега почивају и на неки начин ме ишчекују. А дроб, пошто прва труне, ставите у посебну тестиналну урну са алкохолом и ставите је у мом музеју на  место које одмах пада у очи да бих барем живео у сећањима људи када већ нема загробног живота.

5. Што се тиче мога имања, моји пријатељи ионако знају да научник на овом свету ретко поседује нешто више осим оног што му је потребно за свакодневна научна и физичка издавања, а такав случај је био и са мном. Нисам никада имао неко богатство, па и немам да га заоставим. Отуђите после мог преминућа моје ствари од вредности те подмирите што сам на почетку наложио.

6. Моју децу, њих троје, коју сам добро збринуо, обавестите када ме више не буде било, а најстарији син, мој љубимац, који је изабрао моју струку, биће наследник свих мојих књига и списа, а необјављене списе нека што пре објави.

7. Овим сам одредио моју задњу вољу за овај дивни звездани свет, којег више нећу гледати, мерити и срачунавати.

8. Ах човече, ал' си бедно биће! Сав узвишених идеја и надземаљских очекивања док здрав ходаш Земљом, али на ивици гроба све то нестаје као дечија машта и на њихово место стиже тужна стварност, смрт, задње стање нашег постојања и нестанак, који не зна за препреке.

9. Ах, другови моји, тешка је то помисао од постојања до непостојања за оног који као ја стоји на ивици гроба. Душа ми довикује: мреш... мреш, само још мало и над тобом ће се надвити црна ноћ и вечно нестајеш. О другови, како је само страшан тај глас за оног који стоји на рубу раке и који једним оком посматра дивне звезде а другим вечну, црну ноћ у којој никаква мисао неће провејати смртни прах, никаква свест, никакво памћење.

10. Куда ли ће ветар однети овај прах за хиљаду година, која олуја ће га из гроба разнети и који таласи га поново прогутати или који нови гроб.

11. О другови, дајте ми да пијем, жедан сам. Утеху ми дајте, умирите мој велики страх. Најбољег ми вина дајте и пуно да се још једном разгалим и лакше сачекам страшну смрт.

12. О мрачна смрти, највећа срамото за узвишеног човечијег духа, који је створио такве дивне ствари и изумео многа открића, која му служе на највећу част. Сада мораш умрети, највећа срамота ти је одштета, смрт, вечни нестанак.

13. Фатум, божанство, могао си саздати вечне звезде, а не и човека који не умире. О лудости ли у божанству, које је могло имати задовољства створити узвишеног човека, а затим га уништити и направити од њега црве или инфузорије.

14. Зар морам да умрем? Зашто морам да умрем? Шта сам скривио? Шта скривише милиони да морају умрети? У лудници би се направила боља норма од ове коју је утврдило неко наводно божанство!"

15. Присутни пријатељи и лекари опоменуше нашег астронома да се смири како би оздравио, јер нигде не пише да због ове, истина, јаке прехладе мора умрети, а ово јако узрујавање заиста га може стајати живота.

16. Али ова опомена произведе само супротно, јер он плану само још више и рече веома узрујаним гласом: "Даље, даље, не треба ми помоћ! Не треба ми овај проклети живот! Ако човек не може да живи вечно, онда је живот најгора и најсрамнија превара, а смрт и непостојање истина! Паметан човек треба да се стиди овог гадног живота, које траје од данас до сутра. Зато више нећу да живим! Гади ми се овај живот много више од најбедније смрти! Дајте ми отрова, најјачег отрова да се што пре решим овог бедног живота! Проклет да је овај живот, живот муве и вечна срамота прасиле или божанства или какав ли год да је смрадан дух који није знао или није хтео да да човеку живот који би се мерио са животом звезда. Зато не треба ми овај живот, не треба ми ова божанствена превара. Ако човеку не може да да бољи, онда марим и за овакав! Нека га задржи за себе! Збогом пријатељи, умирем, хоћу да умрем, мора да умрем, као узвишен дух више не могу поднети ову срамоту и спрдњу!"

17. Лекари поново опоменуше нашег астронома да се смири, али он занеме и више не одговара. Лекари му пружају мошак, али га хитну од себе. Лекари га моле да узме лек, али је занемео и почиње кркљати. Трљају га и покушавају вратити из летаргије, али све узалуд. После неколико сати престаје кркљање, али замењује га пискаво бунило – за овај свет – у којем наш астроном пиштавим гласом говори следеће:

18. "Па где сте, моје љубљене, моје звезде? Зар се стидите преда мном, када сте заклониле своје лице преда мном? Немојте да се стидите мене, чека вас иста судбина која је снашла мене. И ви ћете умрети као што сам и ја умро. Али не грдите слабог творца као што сам га ја грдио. Јер сигурно је хтео добро, али није имао довољно мудрости и снаге, због чега су сва његова дела трошна и пролазна. Боље би поступио да ништа није ни створио, чиме се само обрукао пред нама, његовим мудрим створењима, јер несавршено дело не упућује на ваљаног мајстора. Зато не треба грдити јадног творца, који ће на крају још имати да се потруди да сам себе одржи преко неограничене пролазности његових дела.

19. О јадног творца! Сада тек схватам да си неко добро биће и да би се и сам радовао да ти је боље успело твоје стварање, али ultra posse nemo tenetur. Олош је који хоће више него што је способан. А ти ниси ништа учинио изнад својих способности и зато ниси олош.

20. О јадни и добри Исусе! Дао си човечанству најмудрији морал, додуше уз помоћ многих привидних и намештених чуда. И ти си се сувише уздао у свога тобож Бога Оца, који те је због његове слабости управо онда оставио на цедилу када је било преко потребно да те потпомогне силом којом би своје непријатеље распршио као плеву. Висећи на стубу срама, онда је дакако било прекасно узвикнути: "Боже мој, Боже мој, зашто си ме напустио?!" Ето, твој Бог те је много раније напустио зато што му је понестало снаге да те одржи, као сада и мене. Учинио је дакако шта је могао, а учинио би сигурно и више, али ultra posse nemo tenetur.

21. Е, ово је заиста смешно, умро сам, а ипак живим, као да ме неко преварио – као магарца. А најзнаменитије је то што ми се чини да ми је готово немогуће икада умрети. А где ли се само откотрљала Земља и моји драги пријатељи? Ништа не видим и ништа не чујем осим себе самог, али сам потпуно при свести и сећање ми иде далеко уназад преко мајчине утробе. Заиста чудно. Да то божанство можда неће да ми покаже да уме више него што сам то очекивао у своје задње време? Можда моје тело живи у задњем трену уништења, а овај мој садањи живот личи на одсјај сунаца који се пре трилиона година угасише, али живе у еманацији своје светлости кроз бесконачан простор?

22. Овакав живот – математички коректан – требало би да траје бесконачно зато што зрак никада не може стићи до неке коначне границе и нестати. Али за овакав привидан живот и сувише сам свестан, јест, хиљаду пута свеснији но што сам то икада био у свом земаљском животу. Само што ништа не чујем и ништа не видим осим самог себе. Аха – тише! Чини ми се да чујем тихи жамор и шапутање, а и као да хоће да ме савлада тихи и веома сладак сан. Па ипак није сан, већ – ма, као да ћу да се пробудим из сна? Али само тихо, тише... чујем гласове из даљине, познате гласове, јако познате гласове. Само тихо, приближавају се, приближавају се све ближе."

23. Затим занеме наш астроном и више није помицао усне, чиме присутни пријатељи и лекари закључише да је с њим готово пошто се пола говора, који је овде наведен, ионако више чуло као крештање, а не као артикулисан израз наводне унутарње фантазије укрућујућег организма.

24. Истина, лекари покушаше још најекстремнија средства враћања у живот, али без успеха и оставише нашег астронома, који је по њиховом мишљењу запао у дубоку летаргију, у мировању и чекаше шта ће природа сама по себи донети. Али чекали су узалуд, јер природа није донела ништа друго до потпуне телесне смрти.

25. А где је за природу лекара уследило ultima linea rerum, тамо се они опраштају. А и ми се опраштамо, али не као лекари, већ као духови који уму да прате овог за Земљу умрлог човека и на оној страни и посматрају шта ће тамо почети и куда ће се упутити.

26. Ево лежи још увек као на свету на својој постељи и поред њега нема никог осим ових вама већ познатих анђела и тамо иза њих тројице још Један.

27. Слушајте, даље говори: "Гле, опет ништа не чујем. Какве су то биле раније акустичне варке? Мртва тишина. Јесам ли још, или је готово са мном? О, готово није нипошто, јер осећам себе, потпуно сам свестан, мислим, сећам се свега у танчине шта сам год чинио, само ова ноћ, ова безочна ноћ, никако да нестане. Хајде да једном онако из шале викнем и то гласно колико год могу. Можда ће ме неко шале ради и чути? Хеј! има ли кога у близини ко ће ми помоћи из ове ноћи? Упомоћ ако се неко налази у близини!"

28. Затим се јавља весник А и обраћа се Б: "Брате, подигни га из његовог гроба." Весник Б се сагиње над астроном и говори: "Нека ти буде онако како увек хоће Господ над свему што живи и постоји, дигни се из свог земаљског гроба, земаљски брате!"

29. Посматрај, ево подиже се у трену астроном и његово тело отпада као пара која се раствара. Али астроном виче: "Брате, ако си ме извукао из гроба, извуци ме и из моје ноћи!" Весник В говори: "Ово је од искона Господња воља, да сва Његова створења, а поготово Његова деца, имају светлост и да у светлости ходе и виде. Зато отвори своје бесмртне очи и види и гледај шта ти се свиђа. Да буде!"

30. Затим астроном отвара по први пут у духовном свету своје очи и јасно види своју околину и поготово се радује што по његовој замисли поново види људе и тло на којем стоји. Затим упита: "Драги пријатељи, ко сте то ви, и где сам? Јер овде ми се чини делом веома познато, а делом па опет веома страно. А и тако сам лаган и необично здрав, а и некако не схватам баш како сам се овамо обрео и како је моћ ваших речи отворила моје очи јер сам заиста био слеп као ноћ."

31. Анђео А говори: "Ти си свету умро по телу а сада си вечно жив по својој души и своме духу, овде у правом истинском свету живота духова. А нас тројица смо анђели Господњи послати теби да те пробудимо и водимо правим путем Господу, твоме Богу и нашем Богу, твоме Оцу пуном љубави, стрпљења и смиловања, који је и наш Отац, свет пресвет, кога си у своме задњем земаљском часу назвао слабим Божанством јер си био слеп и слаб. Сада знаш све, чини тако и бићеш заувек пресретан као и ми."

32. Астроном говори: "Браћо, пријатељи Божји, водите ме куда хоћете, следићу вас. А ако бих икада могао да саучествујем у толикој милости да доспем пред лице Божје, онда ме снажно ојачајте, јер осећам се сувише бедно, срамно и безвредно за увек да бих поднео такав свети призор. – Али тамо видим још неког, који нас тако љубазно гледа. Ко је овај Дивни? Сигурно такође весник неба?"

33. Анђео А говори: "Да биће весник свих небеса. Иди к Њему, пут је кратак, Он Сам ће ти открити."

34. Астроном иде, а Онај му иде у сусрет и говори: "Брате, зар Ме не познајеш?" Астроном одговара: "Како да те познајем, када те по први пут видим? А ко си ти, драги, дивни брате?"

35. Љубазан говори: "Погледај Моје белеге! Гле, Ја сам твој слаби Исус и прилазим ти да Својом слабошћу помогнем твојој слабости; ако бих ти пришао Својом силом, не би имао живота, јер гле, сваки зачетни живот јесте као нежна биљка која без ваздуха не успева, али силна олуја убија њен живот. Зато сам и ја сада само благ поветарац који ти је дошао у сусрет да те сасвим оживим, а не силна олуја да те уништим. Љуби Ме, као што те Ја љубим од искона, тако ћеш имати истински вечни живот."

36. Говори астроном: "О мој најдражи Исусе! Дакле ти си који је становницима Земље дао најдивније учење и због чега су те разапели. О учи и мене правом путу који води до Бога, којег си учио, ја те због тога никада нећу разапети. Али ако ти је могуће, допусти ми да извидим посве јасно и све што је створено, што ме је сав мој живот толико занимало."

37. Говори Исус: "Твој пут до Бога неће бити дуг ако хоћеш одмах поћи њиме. Али ако најпре хоћеш разгледати своје звезде, онда ћеш имати далек пут. Изабери сада што ти је драго."

38. Говори астроном: "Мој најдражи Исусе, гле, за Бога још дуго нећу бити зрео, зато ми буди од помоћи, ако ти је могуће, да бих сазрео у звездама."

39. Говори Господ: "Нека ти буде по твојој љубави. Од ових тројице анђела изабери једног који ће те водити и који ће ти на крају твог путовања показати Ко је твој наводни Исус, Којег познајеш као човека који је био разапет."

40. Ето опет како и овај астроном тражи своју "воду" у којој једино хоће да Ми доплива не обазирујући се да сам већ био код њега и он код Мене. Зато чувајте се пренаучене воде астронома и геолога, јер свој ток нема ка Мени, него ка љубави научног предмета. За ову сврху овај дужи пример. – Амин.