14. О децо, примите све ово срцу што вам сада казах и покушајте и уверите се сами да ли сам вам рекао истину, па дођите и судите сами које је доба – да ли да плачемо и жалимо од превеликога покајања или да потражимо још штогод што би развеселило наша срца.

15. Јест, децо моја, само једну једину радост оставила нам је вечна љубав светога Оца као дар Његове велике милости, и томе можемо и треба да се радујемо, то је велика милост самога покајања и жаљења!

16. Гле, Господ нам је оставио још једино то – сузе покајања и сузе жаљења! Захвалимо му се за то из саме дубине наших срца!

17. Ох, колико смо још пресретни што нас је Господ даровао још толико богато! Шта бисмо били без те милости?

18. Зато хајде да паднемо на земљу најдубљим осећањем наше потпуне изопачености и да плачемо и жалимо толико дуго докле теку сузе из наших очију и вратимо Господу што је Његово, чега смо сасвим недостојни, па нека чини с нама по Његовој пресветој правди каква Му је Његова света и увек добра воља и каква беше одвека."