Help

jakob-lorber.cc

Глава 172 Божје домаћинство, књига 1

1. И тако ћуташе Хенох и једнако њему и Сетлахем тихо очекујући великог Долазећег.

2. Но не чекаше дуго јер пре не што се надаше већ дође праћен Јаредом и Абедамом. А Адам с Евом и Сетовом децом у међувремену мораше отићи на већ познату јутарњу узвишицу и тамо радосно чекати на Њега и све остале који су вам сви познати из колибе Адамове.

3. Чим приспе код Хеноха код жртвеног олтара, упита га одмах узвишени Абедам: "Драги Хеноше, чуј, чуо сам гунђање из срца неких који су од Поднева. Сетлахем им је, истина, запушио уста, али зато утолико тужније виче њихово срце, и пуно је злобе.

4. Шта мислиш шта да им чинимо?"

5. И Хенох узврати узвишеном питајућем: "О Ава, Ти кажеш у моме срцу. – Нека им буде по Твојој вољи, тако ће бити најбоље с њима."

6. И Абедам на то опет рече Хеноху: "Гле Хеноше, једино ради ових допусти се ноћна олуја како би понизила њихова горда срца, међутим, колико мало је код њих вредело, видео си сада сопственим очима и чуо си сопственим ушима.

7. Не би ли било боље да таквих саблажњитеља нема него да их има?

8. Зато би ваљда требало дати да их прогута земља како њихов дах не би даље кужио ово свето место.

9. Па шта ти мислиш, да ли ће бити право ако им се деси по делу њихових срца?"

10. И Хенох узврати Абедаму: "Господе, ти који си пун љубави и смиловања, Твоја воља је свагда света, и Твоје смиловање бескрајно; и Теби није потребно да Те неко моли за смиловање; али ипак нам пружаш прилике у којима требамо да проверавамо наша сопствена срца колико у њима пребива љубави према ближњем и браћи, и колико далеко смо доспели у милосрђу налик Теби.

11. Гле, будући да Твојом бескрајном милошћу и смиловањем спознајем такво што да у Мени смиловање и љубав према мојој браћи није ништа осим само чисто Твоје смиловање и љубав, искрица од Твога бескрајно светога огња љубави, тако долазим и ја Теби овде у своме само привидном смиловању и исповедам да ништа није моје него све је Твоје, моја љубав Твоја љубав у мени; моје смиловање Твоје смиловање у мени. Теби, о Ава, вечно хвала и слава за то.

12. О Ава, ако у себи осећам смиловање према некоме, тада осећам и истовремено колико бескрајно касно према Теби излазим са својим смиловањем.

13. Где би био сироти слаби слепац у време када бих му услед мога смиловања дошао у помоћ да му се Ти ниси већ бескрајно пре смиловао?

14. Ипак могу да Те молим да се смилујеш слабима и слепима; а када Те молим, о Ава, тада не молим да Те покренем на што, него да милостиво погледаш моје срце када Теби из Твога блага приноси малу жртву за браћу.

15. Зато и овде кажем као свугде и свагда: О Ава, Твоја света воља да буде; и што Теби моје срце приноси љубави и смиловања браћи, ситну жртву према Твојој бескрајној љубави и смиловању – прими милостиво као да је нешто пред Тобом како бих се затим и ја, ако си се некоме сасвим смиловао у већ за нас слепе видљивом делу, могао и смео радовати с онима којима си се видљиво смиловао.

16. О Ава, прими ову моју исповест милостиво и имај стрпљења с мојом неразумношћу; Твоја света воља сада и вечно, амин."

17. И Абедам погледа Хеноха прељубазно и узврати му следеће:

18. "Драги Хеноше, савршена би твоја беседа будући да показује какво је твоје срце и колико у њему влада мудрости из љубави; како би пак сасвим савршено сазнао какво треба да буде све заузимање из вечнога поретка, то чуј:

19. Када видиш да било какав сироти брат или сестра ходи, тј. да је сирот на телу слабошћу или потпуном неупотребљивошћу једног или другог чула, или је сирот на срцу, сирот у љубави, сирот у снази према делу, сирот у вољи, сирот у схватању, сирот у разуму, или сасвим осиромашен у духу и у свему што је духа, и ти му се смилујеш из љубави свога срца према Мени, и отуда тек према брату и сестри; гле, тада је твоје смиловање савршено будући да је онда већ примање Мога великога смиловања на исти начин као када ветар пролази кроз шуму и покреће дрвеће и дира сваки листић на дрвету, счега онда сваки листић маше, и махањем такође прави сопствени мали ветар, којег општи велики ветар прима као да је у односу на њега стварно нешта.

20. А биће да си већ чешће приметио када дува ветар да тада дира и увенуло лишће; међутим пошто је увенуло и зато круто и мртво, не издржава кретање ветра, отпада убрзо с гране па мртво лепрша доле на мртву земљу; и ако га велики ветар неко време носи са собом, ипак се мало-помало слеже тамо где га ишчекује уништење.

21. Но, лист дрвета има такво одређење, али не тако човек; али тешко њему ако је увео на дрвету живота, заиста, неће избећи своме уништењу.

22. А такво што треба разабрати овом поређењу да се само живи може дирнути живом смиловању Мојим великим смиловањем; његово смиловање према томе бива примљено Мојим смиловањем као да је нешто; а као што ветар прима дашак листа па затим водећи са собом пирне његово салишће, исто тако је и са смиловањем човека према своме ближњему, због чега брат брату нека учини онолико колико може из живе, јест, из Мене и кроз Мене живе љубави; па ћу Ја његово дело и његово заузимање погледати тако као да је нешто преда Мном.

23. Гле, када ветар ходи, онда понесе са собом твој дах као да је нешто, али да не мислиш да ће твој дах појачати ветар или му можда променити правац?

24. О гле, такво што не може дах свих живих људи заједно; јер моћни ветар долази, нико од људи не зна откуд, и куда иде, такође нико не зна, него једино даје ти да из његовог кретања опазиш његов правилно уређен правац; ако дунеш са правцем, онда прима твој дах и носи га са собом; а дунеш ли самовољно супротно кретању, тада ће твој дах бити одбијен и сломиће ти се на твојим сопственим устима те тако помоћи угушити твој сопствени живот.

25. Ако плачеш крај реке и пустиш сузе сажаљења из свога ока, и ако даш сузама да кану у воду реке тако да се сједине с водом, заиста, и оне ће бити приведене мору смиловања. А ако би такође неко плакао крај реке, а не обрати пажњу на воду реке, и пусти своју сузу да падне на песак обале реке, хоће ли и такве сузе доспети у море?

26. Гле, онај који уображава да ће Ме својим заузимањем побудити сажаљењу, зар није још глупљи од оног који мисли где год да је пустио сузу мора да придође море да тамо прими његову сузу ни најмање не обраћајући пажњу шта је море и куда ионако тече сваки поточић.

27. А онај који даје да га Ја побудим, тај је са својим смиловањем у реду и његове сузе већ одмах падају у море.

28. Ко ли Ме је молио или побудио Ме да вас створим докле ван Мене још ништа не беше? Или да нисам отад постао тврђи и немилостивији, због чега Моја створења тек треба да ме побуде на нешто?

29. О гле, то стварно није потребно; а дашта да моја деца дају да их Ја побуђујем у својим срцима и да Ме примају у чистој љубави; затим да пазе на ход Мога великога смиловања те да постану живо самилосрдни; – гле то је Моја воља.

30. Пошто сам те раније питао шта да се деси с опирницима, то твој одговор би добар пошто си допустио да те Ја захватим и такнем; и тако да и убудуће код сваког буде праведно сажаљење са сваким сиромахом јер свак је другом брат у Мојој љубави; но ако хоћу да будим мртве, ко ли ће Ме молити да такво што не учиним?

31. И гле, Хеноше, који Моје раније питање ниси потпуно схватио, и ова гунђала најпре мора да буду прогутана од земље праве понизности како би могли да оживе.

32. Зато ти сада дадох такво учење. – А сада дајте да Ми дођу ближе гунђала, амин."

Глава 172 Мобилни приказ Импресум