1. И гле, тада се смири Кајин у свом великом страху. Облак неста и он заплаче сузама кајања, па оде да тражи храну за своје, и размишљаше колико далеко се одлучи од раја те како сасвим изгуби љубав Господњу и сада се избаци у круту правду стојећи на прагу суда из Бога. И размишљајући тако умножише се његове сузе кајања, те му би све јасније како мора да је веома велика његова кривица пред Богом и размишљаше такође да ли би ипак некако било могуће икада доспети само до најмањега дела љубави.

2. Тако размишљаше тамо-амо, горе-доле, и гле, тада у овим мислима доспе са својима до купинова шиба изобилна родом и будући да сви беху страшно гладни за храном, хтеше сместа навалити по глади, жељи и изнад мере.

3. Али гле, тада Кајин дође на праву мисао и рече својима: "О жено моја и децо моја, повуците брзо руке, које сте већ брзоплето испружили за овом изобилном храном, јер још не знамо да ли садржи живот или смрт. И зато хајде да најпре паднемо на земљу и признамо пред Богом нашу велику кривицу и хајде да замолимо Њега у прашини своје немоћи не би ли милостиво благословио најпре овај плод; па уколико то можда и учини из Његовог превеликог смиловања, најпре му морамо захвалити ми недостојни, тек затим смемо се наситити умерено са страхом и дрхтећи."