1. Нећу спомињати злостављања која се дешаваху при таквој градњи, него водићу вас до главног. – Пошто сазидаше градове, ступише десеторица кнезова Ханоху и рекоше: "Ханоше, велики узвишени боже све власти и силе (премда већ би слабији од комарца и нема никакву власт) и највећи господару све правде! (Која се заснивала ни на чему другом до на крађи, блуду, превари, свему злу, хладном осећању, змијином окоту, свирепости, лажи, ласкању и злочину сваке врсте). Гле, твој народ је нарастао под премудрим вођством твоје бескрајне, несхватљиве и неистраживе правде (беше то заиста бескрајна, за њега сасвим несхватљива а још више сасвим неистражива правда) и раширио се по свој широкој земљи твоје божанске славе и не може се више прегледати са твога високога дома, и ако бисмо га испустили из вида, чинио би шта хоће; јест, штавише могли би толико залутати да уместо тебе, коме сада једино припада све обожавање, поново почну позивати и обожавати старог Бога Кајиновог, и стари Бог би се опет могао сетити да неког од њих услиша и да га опреми непобедивом влашћу, након чега би могао окупити велик народ, насрнути на нас и коначно сасвим нас уништити. (Такве бојазни итекако доликују таквом моћном богу).

2. И коначно не бисмо имали ни довољно поштених слугу, који би свугде одлазили и узимали плодове и доносили овамо, и на крају би нас ове слуге надмудриле на путу и појеле би напослетку чак и оно што је једино за тебе, о велики Боже, произвела послушно земља!" (Дакле и зебња да умре од глади поче мучити великога бога)

3. И гле, тада се Ханох веома смете и не зна шта чинити, будући да од свега тога претходно ништа не знађаше колико се његов народ намножио. Коначно се диже и рече крештавим гласом пуним страха: "А како би било да их, оне сувишне, мало-помало поубијамо и смањимо их на први број слабости и без храбрости? Шта мислите ви моји најоданији?" (Лепа намера за божанску правду)

4. И гле, тада рекоше десеторица: "О преправедни боже, размисли шта је могуће а шта немогуће! (Дакле, најмудријег, најмоћнијег и најправеднијег бога његове слуге морају учити о могућем и немогућем). Јер гле, прво би у великим гомилама насрнули на тебе и на нас и уништили би све нас ако бисмо само једног убили и друго, опомени се сасуда над звездама, о којем нам је често говорио Кајин, и ако почнемо чинити грозоте, шта ће се десити!" (Значи велики, моћни бог ипак се плашио старог Бога)

5. И гле, тада им Ханох рече: "Па онда чујте моју вољу, која гласи силовито: Сваки од вас мојих десеторице најоданијих слугу нека се настани у једном од десет градова и нека господари и влада у моје име и нека даје законе по правом разумевању и спознању и нека их држи и спроводи тачно и строго! Ако неки икада попусти у праведној ревности, поставићу над њим онога који је био најоданији и најревноснији од вас. Према доношењу плодова ћу вас познати. Први који донесе дарове као пристојну дужност за моје свето величанство, тај ће и први пожњети похвалу правде и прихватићу од њега оно мало као да је много, а доцнији ће морати донети много и примићу као да је само мало, јер ћу отуд одмеравати њихову тромост и праведно похваљивати или праведно прекоравати њихове поступке, а последњи ће бити предан првом да се поправи у ревности и у строгоћи свих праведних ствари; јер строга правда је једини темељ неког царства каквог имамо и поседујемо сасвим власним.

6. Ово је моја праведна и строга воља, који сам ваш бог и господар будући да не можете ни не треба да имате другога са свим слободним и службеним поданицима. Ваљда је некада постојао стари Бог, који такође би веома моћан докле би праведан, али онда је изгледа испустио правду и чинио добро злочинцима као праведницима из неке одређене љубави, сличне нашем чувству према лепим женама, и овим је себе сасвим сатро и сада га више нема.

7. Зато сам сада ја на његовом месту, као што ме видите, зато ће и позивање тог старог Бога веома мало вредети, пошто га више нема. Зато у свим стварима имате се обратити мени, коме је сада својствена сва моћ и власт! Амин!"

8. (Такве и још много горе описе морам слушати данас о Мени од многих стотине хиљада, који њихову голу неразумност кроз свој најмрачнији ум – способност свих животиња њиховим оштрим чулима – стављају на Мој престо и сами себе обожавају и сада себе више не називају "богови", будући да им ово име звучи превише просто и будаласто ниско, него "филозофи", и још "учењаци", и "научници" или "доктори" свих врста. Ови, најмрачније врсте, штавише хоће и да ме присиле да код њих најпре похађам школу ако бих хтео да будем Бог пренаученима овога толико много просвећенога времена; а Ја кажем да је и кишна гљиста разумнија од њих мада има само једно чуло. Ја кажем да ће се ови ускоро наћи у највећем чуду, па ипак неће видети више од волухарице у земљи и зашиљеним и веома дугим ушима неће чути више од рибе у води пошто нема гласа па ни слуха.)

9. И гле, баш то би добра, непресушна вода на њихове воденице, јер ту Ханох би предусретљив њиховим дубоким жељама и даде им строгу заповест, што им баш беше право; јер тек сада бише као створени, власни да се понашају распуштено како хоће и да варају народ и њиховог глупог бога.

10. И гле, пошто, дакле, бог Ханох оконча беседу, отпусти ове своје слуге. А ови одоше привидно дубоко ганути таквом снажном беседом, а у својим срцима бише радосни одвећ великом глупошћу Ханоховом мислећи да из свакаква страха и бојазни учини њихову вољу строгим законом и на крају сам поче веровати да је бог. Међутим, по задњој тачки се страшно преварише, јер Ханох знађаше при себи итекако добро да није Бог, будући да му његова слабост и потпуна изнемоглост итекако показиваху како стоји с његовим божанством.

11. Али само друге хоћаше да задржи и учврсти у крупној слепоћи да буде бог ради добити, и мишљаше: "Лако је са слепцима, јер не разликују црно од бело и држе дан за ноћ и обратно". Но, ту се и он преварио. И тако би међу њима прави лудачки однос јер један држа другог глупавијим и већим.

12. И чим се поново састаше у својој одаји, Кад стаде беседити и рече: "Ну, браћо моја, који још имамо Кајина нашим оцем и који смо видели праоца Адама и праматер Еву, којих не зна и није видео Ханох, нити ће икада видети Адама. Гле, Кајин, наш отац, би злочинац какав нико од нас никада није био нити ће бити и будући да се обратио Богу Адамовом, Овај му даде што је хтео.

13. Ну, шта нам пак треба више? Знамо и очевици смо Његових дела. Према томе знамо где пребива велики самодржац. Учинимо у изобиљу оно што је Кајин учинио у невољи – и будите уверени, брзо ће се показати ко је прави господар у земљи дубине. Зато нека свако од нас подигне овом Богу жртвеник и жртвује Му плодове земље и моћ над њом неће изостати, онда може Ханох, онај лудак, дуго да чека височанску обавезу његове умишљене светости од нас, који смо видели Адама и Еву."

14. И гле, пошто Кад сврши беседу, диже се Карак и рече: "Браћо, ако је тако, онда имамо добивену ствар. Што се мене тиче, потпуно се слажем са Кадом. Зар не бисмо били лудаци већи но цео Ханох ако бисмо га ми, моћнији, хранили ни за шта до да учврстимо његово лудило и још уз то да га товимо како би постао још похотљивији да спава с нашим најлепшим женама. Па када му се више не свиђају, као што сви знате, тек треба да будемо изузетно помиловани ако некоме препусти неку. Ту сматрам, задржаћемо најлепше за нас. Мање лепе даћемо нашим слугама, остале нека буду власништво наших поданика, а Ханох нека лиже крв сопствених кћери и нека осети срамоту из сопствене шаке и нека смрша као нога јарца и нека једе са телцима и пије са птицама. И као што је учинио с нашим оцем, зашто да му сада не учинимо исто? Када је задржао за себе што је заборавио да учини отац Кајин и морао је да бежи премда бејаше његов отац као и наш. А гле, он нам је само глупав брат. Шта нас сада може омести да му наплатимо бекство Кајиново? – Гле, то је моје мишљење пробитачно за сваког од нас будући да ћу с моје стране учинити старом Богу како је Кад веома мудро нашао правим и делотворним."

15. Из свих јекну једногласна сагласност на беседу Каракову, нашта се подиже Нохад и поче говорећи: "Знате моје звање и струку коју сам вршио по вољи Ханоховој сасвим одано, марљиво и ревносно. Но, питам вас све шта имам од тога све ово дуго време, и сигурно свако од вас ће ми одговорити: Ама баш ништа! То значи, помагао сам највећој варалици да вара и према томе био сам преварена варалица. Морао сам због његове претворене варке пред гомилом лоше да живим, да ускратим себи сваки ужитак јавно, као најстрожи старатељ часности, само због лицемерна мишљења да бих зато тајно уместо похвале и невидљиве накнаде и плате за јавну нагрду примио од његовог несхватљивог лудила још најгрубље прекоре и претње сваке врсте. Вама свима је било лакше и могли сте чинити по вашем задовољству штошта што је мени било немогуће пошто сам стајао на врху његове правне лудости и морао чинити и спроводити прецизно сваку његову најлуђу и најгнуснију жељу како би мојим усиљеним лицемерством, у шта сам се добро разумевао – или пре морао разумевати, добиле некакав правни премаз, зашта сам затим као правна варалица због пуноважности моје преваре опет морао дозволити да будем преварен, и то троструко: прво, од Ханоха ради права, друго, од мене самога ради народа, и треће, од народа и свих вас ради Ханоха. Мислим да сам вам обелоданио довољан разлог свог потпуног незадовољства и тиме и ставио моју утвару пред вас до ногу. И сада просудите сами да ли можда грешим ако из захвалности за такво признање узимам са себе троструку превару и тако је хитнем свом силом на Ханохову главу што ћу га разоткрити пред народом. Па нека гледа куда ће кренути његово божанство и нека трчи за њим као хром за јеленом. Према томе ћу и учинити што је Кад нашао добрим и потпуно ћу извршити савет Караков, и моје дажбине нека буду нешкодљиве његовим очима и кас мојих камила неће узнемиравати његово ухо. И тако узимам власништво од града мога имена."

16. И гле, тада рекоше остали: "Нохад је беседио савршено добро, и зато чини и правно и добро."

17. На то се подиже Хуид и савије звук свог гласа као муњу у худу скупштину и рече жешће од свих осталих говорећи: "Саслушајте ме добро, браћо и синови Кајинови, изгнаника, и разумите сваку од мојих речи великога значаја!

18. Ко ће да изброји све капи крви које су текле преко мојих јаких руку према пресудама Нохада, преваренога, из леђа и бедара сиротог и слабог народа, који је колико и Ханох и ми потомак Кајинов, не можда због преступа неке заповести или некакве лењости ма и најмање привидно кажњивог узрока, него једино, као што сви знате, чисто само њему ради разоноде и убивремена, да не споменемо она злостављања при градњи свих градова, тако да ми је потпуно несхватљиво како су ови сироти још остали живи све ово дуго време мучења. Знао је на сваку примедбу да нам предочава крхкост онога сасуда над звездама, а заборавио је савим на онај под земљом.

19. Али питам вас све према праву и правичности да ли би народу било боље под крхотинама сасуда него под нашим непрестаним ударцима жилавих прутева, тврдих палица и чврстих батина? И реците, шта ли је учинио за сасуд љубави под земљом? Ваљда, осим безбројних капи крви наше браће мало ће се налазити у њему. И да нисмо лукаво преузели власт, зар не би као бог свакога ужаса почео да убија једнога по једнога?

20. Сами смо морали бити свирепи докле смо још били његове слуге да му приштедимо свако подозрење. Коначно, градови су саграђени, народ је распоређен, власт је наша као и ново признање старога Бога и обећана Му жртва. Шта нам треба још? Када нам се народ покоравао докле смо га злостављали, сигурно нам неће постати неверан ако излечимо његове задобијене ране мудријим и блажим законима него овима црне свирепости. Гле, назван сам Худи, али овде хоћу да поставим велико питање ко је заправо худ, да ли ја, да ли Ханох, или змија Кајинова? Држим да је Ханох учитељ сваке худости, и змија мора да је сав свој накот снела у његово срце – иначе не би било могуће замислити такве свирепости од брата својој браћи својом браћом и браћом браће.

21. Зато мислим да га самог учинимо подаником и слугом и нека мало-помало од народа испашта своју свирепост вишеструко уместо одавања части височанству, па може законски данак да прихвати на сопствена леђа и однесе камо хоће."

22. "Праведна и мудра јесте твоја беседа, брате Хуиде", рекоше окупљени, "и нека се то догоди Ханоху по твојој беседи, која погоди све нас у зеницу ока, што често посматраше његове грозоте."

23. И гле, тада се подиже Хлад и рече сажето и кратко: "Браћо, знате како сам морао да будем безосећајан према свему, да оличавам у неку руку строго право или да самовољну свирепост Ханохову представљам као неумољиво право. И зато сам морао да се правим да одобравам све његове пакосне игре. Ако и нисам сам тукао, ипак сам био надзорник и морао сам да бројим ударце Хуидове и свих његових помоћника и да их стално захвално преносим Ханоху. Гле, тада сам морао да изгледам безосећајан не бивајући ни мало; сада хоћу да се обратим као што видите. Према Ханоху ћу да будем какав сам морао да изгледам тако често народу, нашој браћи, а браћи ћу да будем топао, хладно да вратим самом Ханоху њихову неправду поднесену Ханохом. Моја оданост њему да буде хладна одмазда, и моја марљивост нека ме учини првим међу вама, и глас његове похвале нека се претвори у ридање и рикање и нека буде наслада за ухо злостављенима тако често, и капима крви његових леђа нека се зацрвени бледи лик њихових образа.

24. Како се са свима вама потпуно слажем, то мислим да мој суд није неправедан ако поступим по свом осећању, које је довољно дуго као укочено посматрало све грозоте и гнусобе Ханохове; јер ко има осећај и примљивост за бол и патњу, сигурно има и за доброчинство, то сам видео безброј пута. Зато хајде да убудуће владамо доброчинством. Ономе који би починио зло, нека му се учини по мери његовог дела са презрењем пошто је и он брат, а послушноме и доброчинитељу нека се учини добро десетоструко. Тек онда да се принесе старом Богу достојна жртва, која ће му сигурно бити угодна ако му поново донесемо што су Кајин и Ханох за нас тако грешно и лакоумно изгубили."

25. И гле, тада сви усташе и поклонише се према Хладу и рекоше: "О брате! Од нас свих твој суд је најправији. Ти си најближи деци Адамовој. Зато да нам будеш узор према којем бисмо уређивали и усмеравали све наше одредбе, а и чврсто хоћемо!

26. Топла крв сироте браће је истопила лед око твога срца и сада из њега избија обилна топлота, зато поступај том топлотом и загревај нас својим сувишком."

27. И гле, подиже се и Уврак и рече: "Браћо, гледајте и слушајте! Сви ваши судови су исправни, прави и правични, али Хладов је по мом оштром разумевању јасно најисправнији. И зато слажем се са њим потпуно осим у једноме, и ово једно јесте од велике важности, која јесте велика, опрезна препреденост у свему ма шта предузимали, јер гле, чињење правога, добродетељ, исправно и правно расуђивање, праведна одмазда, сигуран поредак – све су то ствари које су од велике јавне користи како за народ, тако и за све нас, и све то је довољно између нас и народа. Али сада знају и сви слободни грађани града Ханоха да смо ми кнезови, а Ханох за те глупаке јесте прави бог, што ни један од њих, ни за хиљаду батина, неће дати да му се узме. А од свих слободних више је утврђен сав наш народ у овој лудости.

28. Ако сада одмах дигнемо наше руке на Ханоха, све ћемо их подбости баш на нас. И ако би Ханох стао међу њих и објаснио им да смо му везали руке да се није могао супротставити нашим злостављањима, које смо починили на њима – ако се то догоди, насрнуће народ на нас, и ми пропадамо под теретом гомиле.

29. Зато је неизбежно потребно лукавство и велика опрезна препреденост ако хоћемо да постигнемо наше намере да нам ствар буде од користи. Будући да сам био његов најтајнији саветник у свим предметима, најбоље и знам како стоје ствари. Зато несумњиво мислим ово: Ханоху барем три године варљиво давати тражени данак, у међувремену држати народ добро да нам постане привржен, па затим бистрије памећу поучавати о ништавном бићу Ханоховом и о свим његовим преварама и најгрубљој уобразиљи, показати им трагове старога Бога и уз то им објаснити како је од нас, ма колико било тешко, све било смерано једино да их као браћа коначно избавимо из тврдога и тешкога јарма Ханоховог и да се сада ово морало догодити, јер иначе би сви скупа били побијени.

30. Потпуно вас уверавам, ако народ тако подучавамо и поступамо с њим по Хладовом мишљењу, онда имамо непроцењиву предност и мислим да нам ни стари Бог неће оспоравати власт, ако Му и уз то принесемо жртву. Тек онда сам и ја сигуран да ће Ханох од народа искусити оно што су већ веома мудро споменули моји разумни и преискусни предговорници Хуид и Хлад.

31. Примите срцу моју беседу, браћо моја и узвишени синови Кајинови!" – И гле, сви се поклонише и рекоше: "Амин, тако да буде да би беседа свакога постала важећом против Ханоха, безочнога прогонитеља нашега оца и срамнога грешника старога, моћнога Бога."

32. Тада се други опет спустише на своја седишта, али Фарак оста да стоји и посматраше прво озбиљно око себе, као да хоће да види да није иза свакога говорника остало сакривено још нешто чиме се ниједан не усуди да изиђе на видело, и оно што тражаше очима, брзо и лако нађе и његов ум, те силовито поче да беседи, и његове речи не поштедеше никога налик мачу на бојном пољу говорећи:

33. "Браћо – ако сте још вредни овога часнога имена! Саслушао сам ваше беседе, који сте преда мном огласили ваше мисли, а сакристе ваше жудње лукаво један од другог и слагасте један другог у вашим намерама, те постасте узајамни бунтовници, пошто свако од вас намишља извући се крадом и пријавити Ханоху да је с превелике оданости према њему пре ступања владе његовога начина постигао састанак кнезова, какав је овајчас пред нама, те да је настојао да приволи све да изразе срамно мишљење о Ханоху – да Ханоху постане јасно у какве је руке предао десет влада. Затим би га Ханох опремио свом влашћу и поставио би га јединим кнезом над свима нама; услед лако замисливих последица Ханохових остали би могли да деле судбину Кајинову.

34. О ниткови, изроде сваке пакости! Питајте се сами да ли вас је икада поштен потез учинио неким? Јер све што ја јесам и што ви јесте, успело вам је лукавством, препреденошћу, преваром, ласкањем и претварањем. Зар сироти народ није довољно патио? Зар није ионако већ постао толико јадан да скоро више не личи на човека? Зар није већ и без тога испустио скоро задњу кап крви под вашим ударцима? И да ли смо му икада учинили нешто добро што нас је тако дуго вољно хранио ни за шта до за злостављање сваке замисливе врсте? Зар они које сте назвали људи-животиње немају исто право на све што носи земља? А било им је ускраћено јести зреле плодове него само труле. И нисте тиме задовољни, него хоћете да га унесрећите хиљаду пута горе да постане беднији но што већ ионако јесте.

35. Овим тронут кажем вам без зазирања: Ако хоћете да владате народом којега нисте вредни да вам буду браћа, онда оставите сваку пакост и подмуклост и водите их пред лицем Бога истинога и старога, и будите и Ханоху права браћа, а не варалице ради ваших гуша и ждрела, и постаните тога достојни истинском оданошћу, што постасте преваром и лукавством, иначе стари Бог неће погледати ваше жртве и пристићиће у помоћ слабима против вас и учинити вас робовима звери, што сте називали именима како вам падне на памет. Размислите добро беседу грознога, амин!"

36. Гле, кад Фарак сврши беседу, остали осташе да седе као укопани и не знаше превалити ни речи преко усана за своје оправдање и већина мислише у себи: "Тај нас предухитри кришом код старога Бога, јер како нас је иначе сасвим прозрео толико потанко? Па када му је тако, ко ће опстати крај њега? Да је уништив, било би лако, али овако, ко ће се супроставити његовој моћи? Пре но што дигнемо руку, већ ће нас погодити уништиво његова. Зато ћемо мирно сачекати како ће кренути ствари, па ће се ваљда показати шта чинити даље."

37. И гле, како се више нико не усуђиваше беседити, иступи још једном Фарак и упита их: "Ну, шта вам је? Зар нико нема храбрости да устане и да ми узврати? Где вам је сада ваше лукавство, ваша превара, ваша препреденост, ваше лицемерство, где су вам ваше лажи, ваша моћ, где вам је ваша кнежевина и где ваш преварени бог Ханох?

38. Јест, кажем вам, ваш мукли мисаони говор није умако мом уху и ма како се буду кретале ствари, ипак ћете чинити сасвим исправно како треба чинити, како је право и поштено. И онај од вас који не буде поступао тачно тако, тај ће бити изгнан попут Кајина, за кога кажете да је ваш отац, будући да је ипак поступао по праву, само преслепо и престрого, чиме зароби себе и мора бежати од свога сопственога дела. Камо, то нико не зна до стари Бог, и ако би хтео коме обзнанити, знао би, али није Његова воља. Гледајте, био је поштен из страха од суда Старога и тиме је грешио сваким чином пошто није чинио из љубави коју му је наложио стари Бог пре свега.

39. А ви сте сузбили и сву правду и на њено место поставили лукавство, превару, препреденост, лаж и још друге безбројне гадости, које немају имена њихове изопачености ради, и верујете да ће вас стари Бог одмах вољно потпомагати у свим вашим подлостима, које немају броја и краја, само ако му одглумите неку слепу ватру као жртву. О, тешко се варате! Овај Стари оштро види и познаје сасвим какво је својство свег вашег бића од првог до последњег. Зато је његово ухо далеко од вас и никада вас више неће услишити у вашој бескрајној богомрскости, запалили Му и сву земљу за жртву, ако пре тога не очистите ваша срца огњем бескрајне љубави према вашој преко вас слабој браћи и несрећним сестрама и уздржите се од свака блуда, који мужевима од двеста година пристоји сасвим несхватљиво лоше за кнежевско звање.

40. Сада одговорите мени на питања ако можете или реците мени у лице ако се усуђујете као што сам ја рекао вама без зазирања шта сада још намеравате чинити, јер ја не тежим за влашћу нити за неком кнежевином као ви, него једино за тачним испуњењем обавеза моје службе, које су ми наметнуте, и за вољом и допадањем Старога – зато никада нисам ни починио неправду, нити сам осрамотио неку жену, ни девицу, а још мање госпођице од дванаест година и испод као ви, због чега сте ме и назвали "Грозним", како нисам хтео да будем попут вас покварена хуља!

41. То да буду моје задње речи како бисте знали кога видите пред вама, наиме мене, Грознога, кога пак ваља да не упознате ближе но колико изискује крајна нужда, каква је сада, да не би све вечно – јест, кажем вечно – пропало у поново пробуђеном гневу старога, вечнога, светога Бога! Зато нико да ме није питао откуд и како! Амин!"