1. И гле, тада вечна љубав застре лице и удаљи се према броју поретка на одређено време и би слепа из своје дубине смиловања и не хте ни може знати шта ће новостворени чинити у суду Божанства ради испита своје слободе у времену краткоће на земљи преко љубави смиловања. И место које добише за пребивалиште на копну земље беше долина и беше врт који се зваше рај, и то беше земља у којој касније течаше мед и млеко, и беше место које се у велико време времена највећега дела вечне љубави зваше Витлехем и зваће се заувек, и тачка где вечна реч телесно први пут угледа како светли светлост своје милости капљици смиловања од широкога сунца, месеца и свих звезда.

2. И гле, њена жудња расташе у суду кушајућег Божанства у Његовој јарости. И дрво стајаше у врту и то дрво рађаше најлепше јабуке и Ева жуђаше за њима и рече Адаму: "Гле, Адаме, жудим за овим плодом; ако хоћеш убраћу један и кушати га па пружити теби као први дар из своје руке?"

3. И гле, Адам ћуташе размишљајући о Евиним речима, и један унутарњи глас који бејаше свет, будући да долажаше из Божанства у њему, рече му: "Ако једете од плода овога дрвета, умрећете." И Адам се веома уплаши тако да не мога одговорити љубљеној Еви.

4. И жудња у Еви надолажаше и одвуче је под дрво и наложи јој убрати јабуку с њега, и сада примети Адам да Ева поста неверна његовом срцу и растужи се и рече:

5. "Ево, Ево, шта чиниш? Гле, још нас није благословио Господар моћи и силе и живота! Гле, држиш плод смрти у својој руци! Баци га од себе да не умремо наги пред Господарем правде!"

6. И гле, утом се Ева уплаши у њезиној жудњи пред озбиљношћу Адамовом и испусти плод смрти на земљу и њена жудња је напусти и ослободи се своје жудње, и Адаму би веома угодно ослобођење из омче смртоносне жудње Евине.