Help

jakob-lorber.cc

Глава 9 Божје домаћинство, књига 1

1. И гле, тада вечна љубав, моћу и силом свога смиловања, склони руку моћи и руку силе са својих очију свеобасјавајуће милости, и светлост милости продре суштаствено у пећину где Адам плака и иза трња где Ева тугова.

2. И сузе Адамове се сачуваху у крилу земље и зваху се и зову се "тумим" или "камење из којих сија светлост седам духова Божјих предочено", и очврснуше светлошћу милости из топлоте љубави подобно његовом праведном кајању трајним спомеником просветљујуће мудрости, и бише разбацане преко целе земље за утешан знак будућега поноворођења, које треба да буде подобно овим сузама Адамовим, способним да приме и дивно разлучују велику светлост из мора милости смиловања вечне љубави и треба да се одупру свакој тврдоћи искушења света.

3. И беху сачуване сузе тугујуће Еве иза трња у земљи и обојише се као њен праведан стид злоупотребом посвећене љубави Адамове у њој.

4. И вечна љубав виде да свака ова суза Евина би праведна пред Адамом, сином смилујуће љубави, и топлота вечне љубави стврдну ове сузе у каменчиће, и име им би "урим", за симболичан знак праведне туге Евине. И гле, једна суза паде на трње које је штићаше, и гле, та суза би једна од изгубљене невиности и обоји пређашње иначе бели цвет жбуна, те се цвет зацрвени у знак изгубљене невиности Евине; и гле, као што већ сада људи знају све растиње земље, али њихово право значење у духу и истини не знају и неће га знати ни схватити све до поноворођења када га тек буду усвојили, што је смиловање вечне љубави по милости избављења у себи.

5. И сада види још једну тајну која се мора схватити због пакосне охолости деце света. И гле, два цвета жбуна бише оплођена од невине и праведне сузе Евине и сачуваху у свим олујама времена током великих ратова Јеховиних с народима земље свој благослов вечне љубави верно и за време одрешења милости одозго оживеше жену Аврахамову за пример великога дела смилујуће љубави и оживеше жену Захаријеву ради стварнога испуњења највећега свих дела смилујуће љубави вечнога Бога.

6. И сада врати своје очи поново према Адаму и Еви и потражи их са Мном и посматрај како сам их Ја, вечна љубав, нашла: наге, напуштене, плачуће и жалеће праведним кајањем и праведним стидом. И дозвах Адама и извукох Еву.

7. И гле, не усудише се погледати лице свога Оца, јер се уплашише велике грмљавине суда доносећег смрт из дубине јарости Божанства.

8. И пламенови гнева Бога, Бесконачнога, ваљаху се страшно кроз сва бесконачна пространства доле према земљи на којој сада борављаше велика љубав код своје кајуће и тугујуће, пале деце створене Њезином сажаљивом милошћу.

9. И гле, тада наста тешка борба између вечне љубави, која се поново смилова преко кајања и туге створених, и између гневнога Божанства, које хте уништити све ради освете Своје неподмитиве светости.

10. Јер гле, пламенови гнева Божанства сурваше се брже но муње доле ка земљи, продреше све до њенога средишта, и запалише је на свим местима и крајевима, и ударише прождирујући пламенови све до месеца, све до сунца – јест, захватише све звезде! И гле, тада целокупна неизмерна бесконачност поста ватреним морем и страшна грмљавина се ваљаше кроз сва бескрајна пространства, и земља кукаше, и море бешњаше, и месец плакаше, и сунце паћаше, и све звезде викаху јаче но сва грмљавина притиснути големим болом и страхом вечнога уништења. И њихови громки гласови одјекиваху страшном тутњавом из бесконачних дубина јарости Божанства, и гласови викаху:

11. "Велики, узвишени Боже! Ублажи Свој велики гнев и ублажи уништавајуће пламене Своје преправедне јарости и поштеди невине у Својој светости, јер огњена јарост Твога гнева ће уништити праведне и уништити вечну љубав у Теби и Тебе самога заробити у Твојој превеликој моћи и сили светости!"

12. И види и чуј отвореним очима и отвореним ушима шта рече гневно Божанство, али ове речи не разуме нико до једино вечна љубав, која за време избијања гнева Божанства штићаше кајући новостворени пар на кукајућој земљи те одби велики бесни пламен гнева да захвати место кајања Адамовог и место жаљења Евиног преко велике моћи и силе свога милосрђа.

13. И сада чуј и разуми добро ове језовите речи гнева из дубине јарости Божанства, и оне гласише:

14. "Шта Ми вреди кукање и врисак земље, шта плач месеца, шта јадиковање сунца, шта запомагање звезда јер Ја сам сâм, напуштен од своје љубави, која Ми поста неверна и удаљи се од Мене доле до изрода зла двогубо! Шта ћу без Ње? Зато хоћу да уништим сва Њена дела из темеља и да уништим све да ништа не постоји што би Моју љубав у свим будућим вечностима вечности примогло да се повуче и удаљи од Мене! И Ја хоћу да останем Бог, једини, за вечности свих вечности, а ти, труло здање стварања Моје раслабљене љубави, сруши се у ништавне рушевине, у ништавило, како бих поново нашао Своју љубав и поново је ојачао моћу и силом Своје вечне светости. Амин!"

15. И гле, тада се одрешише свезе стварања у свим пространствима бесконачности Божјим и срушише се крхотине кроз далека пространства великим треском, грмљавином, урликом, хуком и брујањем у дубине дубина према свом уништењу, и то беше сама земља, која разрушена лежаше у широком крилу смилујуће љубави.

16. И новостворени дрхтаху од страха при страшном погледу ове велике уништавајуће језовите сцене, чију величину ниједан створен дух никада неће схватити у својој дубини јер беше бескрајна.

17. И сада гледај и чуј даље шта смилујућа љубав тада рече и учини, прими речи љубави у Њеној моћи и гледај велика дела милосрђа у Њеној сили и чуј и разуми добро речи које овако гласише:

18. "Велики, свемоћни Боже васцеле моћи, васцеле силе и васцеле светости! Повуци Свој велики гнев и угаси огањ Своје свеуништавајуће јарости и саслушај у миру Своје светости речи Своје вечне љубави, која је сам живот у Теби, вечна као Ти и моћна и силна као Ти из Ње и Она из Тебе, и дај, не уништавај живот у Њој и Себе Њом, него помилуј, претпостави милост правди, и допусти љубави да задовољи Теби, и захтевај окајање за своју повређену и огорчену светост, и Твојој љубави никаква жртва неће бити превелика коју би Ти од Ње искао да вечно окаје Твоју светост!"

19. И сада види и чуј и разуми добро шта се затим догоди и шта Божанство одговори! Утихну огањ и из свих пространстава духну благи дах помешан са још јако грувећом грмљавином кроз разлетеле крхотине разложених светова, које попут великих муња горећи севаху с краја на крај неизмернога, и љубав разуме грмљавину Божју која снажно рече:

20. "Ставићу на Тебе сву кривицу као крхотине на земљу, и Ти да измириш срамоту Моје светости, која је вечна свеза између Мене и Тебе, и гле, проклињем земљу како ниједна мрља не би окаљала Моју светост постав попут Тебе несвети Бог и ова клетва нека буде препуштена Твојој кривици, коју има да преузмеш и да платиш за Моју светост, и да опереш земљу Својом крвљу од клетве срамоте грехом Адамовим!"

Глава 9 Мобилни приказ Импресум