1. И гле, тада вечна љубав, моћу и силом свога смиловања, склони руку моћи и руку силе са својих очију свеобасјавајуће милости, и светлост милости продре суштаствено у пећину где Адам плака и иза трња где Ева тугова.

2. И сузе Адамове се сачуваху у крилу земље и зваху се и зову се "тумим" или "камење из којих сија светлост седам духова Божјих предочено", и очврснуше светлошћу милости из топлоте љубави подобно његовом праведном кајању трајним спомеником просветљујуће мудрости, и бише разбацане преко целе земље за утешан знак будућега поноворођења, које треба да буде подобно овим сузама Адамовим, способним да приме и дивно разлучују велику светлост из мора милости смиловања вечне љубави и треба да се одупру свакој тврдоћи искушења света.

3. И беху сачуване сузе тугујуће Еве иза трња у земљи и обојише се као њен праведан стид злоупотребом посвећене љубави Адамове у њој.

4. И вечна љубав виде да свака ова суза Евина би праведна пред Адамом, сином смилујуће љубави, и топлота вечне љубави стврдну ове сузе у каменчиће, и име им би "урим", за симболичан знак праведне туге Евине. И гле, једна суза паде на трње које је штићаше, и гле, та суза би једна од изгубљене невиности и обоји пређашње иначе бели цвет жбуна, те се цвет зацрвени у знак изгубљене невиности Евине; и гле, као што већ сада људи знају све растиње земље, али њихово право значење у духу и истини не знају и неће га знати ни схватити све до поноворођења када га тек буду усвојили, што је смиловање вечне љубави по милости избављења у себи.