1. И гле, тада вечна љубав, моћу и силом свога смиловања, склони руку моћи и руку силе са својих очију свеобасјавајуће милости, и светлост милости продре суштаствено у пећину где Адам плака и иза трња где Ева тугова.

2. И сузе Адамове се сачуваху у крилу земље и зваху се и зову се "тумим" или "камење из којих сија светлост седам духова Божјих предочено", и очврснуше светлошћу милости из топлоте љубави подобно његовом праведном кајању трајним спомеником просветљујуће мудрости, и бише разбацане преко целе земље за утешан знак будућега поноворођења, које треба да буде подобно овим сузама Адамовим, способним да приме и дивно разлучују велику светлост из мора милости смиловања вечне љубави и треба да се одупру свакој тврдоћи искушења света.

3. И беху сачуване сузе тугујуће Еве иза трња у земљи и обојише се као њен праведан стид злоупотребом посвећене љубави Адамове у њој.

4. И вечна љубав виде да свака ова суза Евина би праведна пред Адамом, сином смилујуће љубави, и топлота вечне љубави стврдну ове сузе у каменчиће, и име им би "урим", за симболичан знак праведне туге Евине. И гле, једна суза паде на трње које је штићаше, и гле, та суза би једна од изгубљене невиности и обоји пређашње иначе бели цвет жбуна, те се цвет зацрвени у знак изгубљене невиности Евине; и гле, као што већ сада људи знају све растиње земље, али њихово право значење у духу и истини не знају и неће га знати ни схватити све до поноворођења када га тек буду усвојили, што је смиловање вечне љубави по милости избављења у себи.

5. И сада види још једну тајну која се мора схватити због пакосне охолости деце света. И гле, два цвета жбуна бише оплођена од невине и праведне сузе Евине и сачуваху у свим олујама времена током великих ратова Јеховиних с народима земље свој благослов вечне љубави верно и за време одрешења милости одозго оживеше жену Аврахамову за пример великога дела смилујуће љубави и оживеше жену Захаријеву ради стварнога испуњења највећега свих дела смилујуће љубави вечнога Бога.

6. И сада врати своје очи поново према Адаму и Еви и потражи их са Мном и посматрај како сам их Ја, вечна љубав, нашла: наге, напуштене, плачуће и жалеће праведним кајањем и праведним стидом. И дозвах Адама и извукох Еву.

7. И гле, не усудише се погледати лице свога Оца, јер се уплашише велике грмљавине суда доносећег смрт из дубине јарости Божанства.

8. И пламенови гнева Бога, Бесконачнога, ваљаху се страшно кроз сва бесконачна пространства доле према земљи на којој сада борављаше велика љубав код своје кајуће и тугујуће, пале деце створене Њезином сажаљивом милошћу.