14. "Шта Ми вреди кукање и врисак земље, шта плач месеца, шта јадиковање сунца, шта запомагање звезда јер Ја сам сâм, напуштен од своје љубави, која Ми поста неверна и удаљи се од Мене доле до изрода зла двогубо! Шта ћу без Ње? Зато хоћу да уништим сва Њена дела из темеља и да уништим све да ништа не постоји што би Моју љубав у свим будућим вечностима вечности примогло да се повуче и удаљи од Мене! И Ја хоћу да останем Бог, једини, за вечности свих вечности, а ти, труло здање стварања Моје раслабљене љубави, сруши се у ништавне рушевине, у ништавило, како бих поново нашао Своју љубав и поново је ојачао моћу и силом Своје вечне светости. Амин!"

15. И гле, тада се одрешише свезе стварања у свим пространствима бесконачности Божјим и срушише се крхотине кроз далека пространства великим треском, грмљавином, урликом, хуком и брујањем у дубине дубина према свом уништењу, и то беше сама земља, која разрушена лежаше у широком крилу смилујуће љубави.