Help

jakob-lorber.cc

Глава 25 Божје домаћинство, књига 2

Хенохова беседа на Сабат

1. По тој беседи Абедамовој Хенох разгледа себе изнутра и нађе у себи потврђеним шта му Абедам посведочи.

2. Размишљаше пак даље о лежећој мушици и о здравој јабуци, па затим упита Абедама:

3. "Свети, прељубазни Оче! – Зар се Сотона сме приближити и Твојој светињи попут рђаве мушице јабуци?

4. Гле, заиста, такво ми се чини чудним да сазнам у царству живота и у царству светлости. Шта ту има да тражи дух свег мрака?"

5. И Абедам му узврати: "Хеноше, шта има то да те брине ако је Моја љубав и смиловање веће но што ћеш ти вечно икада схватити и разумети?

6. А ако се Моја љубав и смиловање протеже чак до бескрајно мрачног духа, откуда да питаш као да ћеш у Мојој близини можда негде да штетујеш?

7. Гле, сунце света јесте велико светло и дарује своје зраке и то највећи део у бескрајно најудаљенија свемирска пространства, а зар због тога земља и њени суседи треба да замерају што се њихова светла мати односи толико расипнички са својим зрацима? – И ако би могли такво, зар их онда светла мати не би могла одмах упитати:

8. Децо! Шта вас то брине; зар вам због тога нешто недостаје и зар свако од вас нема светлости и топлоте у ваљаној, сувишној мери? –

9. Гле, исто тако је и са Мном. Зато се не брини о Мојим великим неистраживим путевима, него остани безбрижан на малим путевима Моје љубави према вама, а нека остану нерасправљена велика царства мрака; тако можеш бити потпуно сигуран да ће још веома јаки кнез смрти имати мало посла и дотеривања с тобом и са свом браћом твоје љубави.

10. Додуше кажем ти да за тебе не би биле довољне вечности да истражиш величину његове моћи и силе, но без обзира он је крајно створен дух, и тамо где сва његова моћ престаје за вечно, тек почиње Моја бескрајна.

11. Зато буди без бриге, јер ако си у Мојим рукама, већ је твој слабашан дашак моћнији од све силе, моћи и власти Сотонине.

12. Он је попут гладног ричућег лава који оскудева у храни; тешко животињи на коју наиђе или коју је негде намирисао његов оштар њух – кажем ти чак би и мамелхуд лоше прошао у тој борби.

13. Али иако лав разјарено гладан риче, ипак не обраћа пажњу на неретко многе муве које зује око његових ушију.

14. Гле, у томе лежи велика моћ препонизног малог – једна мува често буде на терет читавом чопору лавова, док управо исти чопор лавова уопште не брине муву.

15. А ти си већ одавно постао мувом понизности, зато остави лава да ти не наноси штете и дај се према томе сасвим без бриге на своје благочестиво дело, амин."

16. И Хенох најсрдачније захвали узвишеном Абедаму на том ослобођењу и укрепљењу у срцу па рече коначно: "Амин, Твоја света воља да буде.

17. Тако чујте сви оци, браћо и децо који већ имате отворено ухо!

18. Скупљени смо овде у средини дана Господњег у самој присутности највишег, најсветијег, прељубазног Оца, Који је Бог, Бог силни, свемоћни Творац неба и земље.

19. Шта да учинимо да бисмо тој бескрајној милости, које цела земља није достојна, колико је год могуће одали поштовање барем у погледу наше ограничености?

20. Ако узајамно једни другима чинимо услугу, онда услужени ономе који му је учинио добру услугу може узвратити вишеструком службом.

21. Ако ме је неко водио сто корака, онда га за то водим двесто корака даље; сто корака што је са мном ишао, и сто корака што ме је водио. Тако смо поравњени, и нико брату за учињену службу није дужан више од највише троструке противуслуге. Ако хоће учинити више, онда је то његова слободна добра воља; али онда му је и брат опет постао дужником.

22. Ко ми да парче хлеба, томе ћу вратити три парчета; једно парче за парче, једно парче за његову добру вољу, и једно парче за труд његове руке; реците може ли захтевати више од мене?

23. Јест, како рекох: Лако је узвратити хиљадоструко ако је до тога, не само двоструко или троструко, братовљеву службу, братовљево доброчинство; чак и ако ми је неко спасао живот што ме отргнуо хитро с литице када већ поче да се мрда да се у следећем трену сруши над мојом главом, где бих био убијен и сатрт под великим теретом стена – свакако још могу умрети за њега и носити га на својим рукама целог свог живота.

24. Међутим – шта да учинимо овде? – Шта нашем Оцу, нашем Творцу, Њему – светоме Даватељу свих добрих дарова, Њему, који је најпре нас саме дао нама, Који нам је дао дивну велику земљу као у својину за ово време – сунце, ову дивну благодатну светлост! – звезде као безбројне светиљке ноћи, тако и месец, – и ко ће избројати сва блага која нам је дао?

25. Уз све то Он дође сада и Сам до нас како би нас све за вечно обогатио такође бескрајним блазима вечнога живота.

26. Да обогати Својом љубављу, смиловањем и милошћу; да обогати Својом живом речју, и још више да нас обогати неизрецивим обећањима!

27. Чујте, чујте, оци, браћо и децо сва! – Шта можемо Том доброчинитељу да учинимо за то? – Шта да дамо Њему што пре тога безбројноструко нисмо примили од Њега? –

28. О Оци, браћо и децо! – То је заиста једно од највећих и најважнијих питања. Јест – то је питање и такође у њему и смисао на који треба вечно одговорити тако да би ваљда читава вечност била прекратка да одговори на само мали део тог питања свих питања.

29. Ако би ко хтео да пита колико зрнаца песка је велика земља и колико капљица росе садржи цело, готово бескрајно велико море, и коначно колико звезданих сунаца го̀ре у целој далекој бесконачности – гле, на та питања, колико год изгледају да звуче бескрајно великим, ваљда би већ један само донекле дубокоуман керуб можда довољно могао да одговори; јест, ваљда би нам највероватније могао исприповедати песак земље на такав начин да бисмо се нашли у самоме чуду, и представио би нам росне капљице мора на такав начин да бисмо сви радо узвикнули: Поштеди нас свога великога одговора јер нама је већ једна кап више него довољна!

30. И тако највероватније не би ни оскудевао да нам објави број звезданих сунаца на такав начин да би се због тог цела земља затресла као да јој наш пресвети Абедам – премда само сасвим тихо – хоће најавити: Чуј, вероломнице! Сутра ћу те опрати у огњу Своје јарости! –

31. О оци, браћо и децо! Велики, јест, неподношљиво велики били би ти одговори – али ипак не немогуће дати, мада за нас црве у прашини нејестиво.

32. А реците и судите спрам тога који би се највећи и најмудрији арханђео осудио да пуноважно, јест – пред Богом пуноважно одговори на ово главно питање које лежи у овој мојој беседи?

33. Гле, то је онај преузвишени разлог, јест – у том питању лежи о коме цела вечност и цела бесконачност непрестано с највећим страхопоштовањем ћуте.

34. Јест – овде ћути високи, узвишени анђео и скрушено тоне пред Оним Који га је за вечно створио – јер ни њему не преостаје да чини ништа друго осим свом снагом да љуби и обожава прељубазнога Оца, Који га је већ читаве вечности љубио пре него што је постао бићем.

35. И сва сунца са свим својим великим ватреним житељима, која ни један створени анђеоски дух није избројао, шта ли чине, шта могу да чине? – Чујте! Никако ништа друго но што чини највећи арханђео – они својом узвишеном тишином са страхопоштовањем испуњавају свету вољу великог предоброг Оца; и то је све што су вични да чине; њихову велику хвалу јавља свако сунце још бескрајно далеким творевинама, и тако узајамно тихо јављају својим далеким зрацима да је само један Бог – и да је тај Бог један те исти свети прељубазни Отац, Који их је љубећи створио за љубав да љубе далека тамна пространства такође и да их оживе љубављу светога Оца.

36. О Оци, браћо, децо! Верујте ми, цела је земља пуна љубави светога Оца – јер да није, заиста, не бисмо имали тло на који бисмо стали ногом и већ одавно би и наша телеса прогутао страшни бездан вечне бесконачности.

37. Погледајте дакле земљу испуњену љубављу; погледајте сунца, која су пуна моћне љубави светога Оца зато што у далеко издуженим круговима носе своје земље као ова нас; погледајте и непрестано сисанче, озбиљног, љупког учитеља времена, месеца, који нам ноћу светли.

38. Шта ли је друго оживљавајућа топлота сунца него љубав; да, љубав светога Оца у њему јесте – и његова светлост, његова дивна светлост! – шта ли је друго – осим једино толико узвишени пламени сјај свете љубави предоброга, пресветога Оца у њему.

39. О Оци, браћо и децо! Посматрајте, посматрајте само мало велику творевину око нас! Свуда је пуна љубави! Јест – кажем најваљанијим разлогом свег живота: Шта год да погледате, мало или велико, блиско или далеко, све је набрекло до пуцања од љубави светога Оца.

40. Све, све хвали, љуби и обожава Њега непрестано. – Нико не пита као ми: Шта да чинимо, где да почнемо и где да завршимо велику хвалу светога Оца? – Него с тихим унутарњим блаженством испуњавају вољу светога Оца. И далеки простори удаљених светова још су обилно сведочећи испуњени толико благо дивно тихим деловањем једног сунца, које предано са страхопоштовањем тихо љуби, и с другим стварима испуњених љубављу.

41. Само ми деца – чујте, ми деца управо тога светога Оца! – ми жива деца још можемо – наочи лично присутног Оца питати: Шта да чинимо? – Питање – на које ни један анђео вечно неће одговорити.

42. А ипак питамо шта да чинимо – посреди чуда љубави што ће да прсну од саме љубави.

43. Ништа – ништа – не можемо чинити осим да љубимо Њега свом нашом снагом коју нам је дао и захвално и радосно да уживамо у сваком дару вечне љубави из Њега.

44. Према томе, љубљени оци, браћо и децо, пошто је нама свима сасвим немогуће одговорити на то питање и све наше највеће мисли јесу сувише мале у односу према величини нашег дуга најсветијем Оцу, не преостаје нам ништа друго него да своја срца колико је год могуће раширимо да љубимо изнад свега нашега предоброга, прељубазнога, пресветога Оца – па када наша љубав досегне највеће жариште, да се пред Њим понизимо до задњег атома нашег бивства те да Га у тој нашој потпуној скрушености обожавамо скоро немим језиком у духу пречисте љубави и све истине из ње.

45. Не жртве паљенице, не крв животиња, не дим изгорелог класја житарица, него једино у духу и истини чисте разгореле жртве-паљенице наших срдаца јесу које наш пресвети Отац благоволи.

46. Зато ћемо Њему тамо где је Њему најблагоугодније дићи не мртве, него живе жртвенике, на којима као у новој колиби дивне Пуристе чисти пламен наше љубави никада не треба да се угаси, него једино све силније да се разбукти на једину част Оног Који сада пресвето борави међу нама.

47. Свако нека чини по својој снази и могућностима – јер као што нема цвећа једне те исте врсте, него њихови родови се пружају бесконачно тако да задњи житељи земље неће ни знати све – и тако исто има траве, дрвећа, животиња – и исто и звезда на небу – исто тако и има по највишем, најмудријем поретку Јеховином, нашег најсветијег Оца, у сваком другом човеку незамисливо разних степена духовних сила сваке добре врсте – и исто тако разних моћи душе у човеку.

48. Ако неко има јако срце, нека буде и јак у љубави како би се кроз љубав и све његове остале силе ојачале к животу.

49. Ко има јак вид, нека жижу свог вида упери у своје срце како би његову жртву-захвалницу у њему захватио живи пламен, сасвим спалио, те да његов дух живо ојача у истинској љубави према Богу, Који је наш прељубазни, пресвети Отац сада међу свима нама, видљив свима нама.

50. Ко има јак слух, тај своје звучне левкове може да обрати к ушима свога срца како би се сви чувени звуци сјединили у срцу у истински снажан, Оцу благоугодан славопој пред живим жртвеником љубави и свег истинског живота из ње у нама.

51. Ко је врло јак својим мислима у свакаквим стварима, нека све те своје мисли одведе назад у срце, јашта у дубину свога срца нека утоне све своје мисли, где је постављен живи жртвеник чисте љубави; нека их положи ту на посвећени жртвеник, па нека их ту све запали с иначе можда слабијим пламеном своје љубави како би тиме постао све живахнији тај пламен и Богу благоугоднији, а он утолико живљи сасвим и скроз.

52. Ко је јак осећањем, тај нека и спроведе тај обилни извор уља к жртвенику чисте љубави у срцу како би се пламен непрестано имао чиме хранити да најдужније прославља највеће и најсветије име Јехова у нама.

53. Ако је ко јак у опажањима сваке врсте, та опажања јесу свежа дрва која сваки гладни и жедни за храном живота треба да донесе до колибе Пуристине као сажртву.

54. Та дрва дакле положите обилно на жртвеник живе светиње у нама како би тиме пламени постали све обилнији за истинску хвалу и славу Оног Који је благоволео да Себи у нашем срцу уреди свет и прежив стан.

55. Ко је јак у љубави према ближњем, тај нека води своју браћу и сестре у ту чисту колибу Господњу, и ту нека их опскрби изобилно храном живота. Заиста, то је прељубазном пресветом Оцу најугоднији хвалоспев ако се сиротија браћа и сестре у знатном броју у нашим срцима греју уз свети пламен чисте љубави у нама и хране захвалном душом пуној радости с гостињске кухиње дивне Пуристе у нама.

56. О оци, браћо и децо! Заиста, заиста, заиста, не можемо чинити ништа веће и светоме Оцу ништа благоугодније до да с великом љубављу, услужношћу и свем дарежљивошћу нашу сиротију браћу и сестре, дошли и из Дубине к нама, с великом радошћу и дарежљивошћу примамо и да им представимо кудикамо већи лонац но што је одређен за нас и да их пре нахранимо и напојимо него нас саме.

57. Да се итекако добро разумемо – јест, пре него нас саме! Јер иначе ће узвишени свети гост, Који је сада и у нама свима подигао свету кухињу Пуристину, ваљда тешко икада свратити да узме храну љубави и да нас благослови вечним животом.

58. Оци, браћо и децо, у чему се год, дакле, неко сигурно осећа јаким, тај нека мисли и верује живо да је свака снага у нама милостив дар пресветога Оца.

59. Шта би према томе био човек који би имао неку снагу а хтео би да је користи као да је чисто његова сопствена?

60. Кажем вам, веће себичности уопште не би било.

61. Јер ако би неко присвојио неко дело свога брата, тај би сигурно такође био пун себичности; но ту би ипак само имао посла са својим братом, и био би рђав лопов према своме брату.

62. Но при присвајању дара Јеховиног има посла с Богом, Који је наш најљубазнији пресвети Отац, и једино Њему су сасвим власне све ствари и све моћи и силе и власти.

63. Гледајте и чујте и разумите – тада такав себични постаје лоповом према Богу! – Што је највиши степен себичности.

64. Заиста, у том случају човек престаје да бива дете пресветога Оца, то тако да се тиме сам предаје суду, па постаје само створењем; и ако се не поправи, чак и дете змије, дете смрти, и тако и дете гнева и јарости – дете пакла, који је вечна јама пуна клетве, пуна проклетства и пуна јаросног гневног огња све вечне изопачености.

65. Зато, како је већ речено, драги оци, браћо и децо, ко год од вас има какву год претежно осетну снагу, тај да је није сматрао неком својином, него непрестаним новим даром пресветога Оца, и нека с њим сместа иде у колибу Пуристину у сопственоме срцу, нека тај свети дар положи на жртвеник у сопственој светињи, затим нека сам понесе свежа дрва истинске унутарње понизности до тог светог огњишта, нека их положи на можда већ утихао пламен чисте љубави да поново светло плане и захвати жртвени дар и сажеже на једину славу, част и хвалу Оног Који је једини свети давалац свих таквих добрих дарова и зове се – Јехова, Бог од вечности, бескрајан и изнад свега свет и свемоћан, наш пресвети Отац, пун највише љубави, милости и свег смиловања.

66. Јер једино Њему припада сва љубав, сва хвала, сва част, сва слава и свако обожавање.

67. А шта је истинска чиста љубав у нама према Богу? – Она је најприсније сједињење нашег укупног живота са животом свег живота у Богу, из којег је произишао сав живот, све бивање и све ствари.

68. Бога према томе једино љубити не значи ништа друго до у Самоме Богу започети нов вечан бесмртан непролазан живот и то тиме да све наше силе као саме дарове пресветога Оца положимо на жртвеник у нашој сопственој колиби подигнутој од Бога за обед духа, па затим да тај свети пламичак потпомажемо свежим дрвима наше понизности како би настао пожар који би према томе захватио све наше жртвоване силе, сажео их и нас у овосветском погледу уништио.

69. Али баш из тог уништења тек произилази нов живот, јест, живот у Богу, нас свих прељубазном светом Оцу.

70. То је прописани највећи лонац у светој колиби дивне Пуристе. Када се у њему плодови сасвим скувају, тада ће и узвишени свети Гост доћи па ће ту уз свету дечију трпезу обедовати са својом децом – нов обед вечне љубави, милости и смиловања – јест, обед к вечном животу.

71. Гле, ако чинимо такво, онда је то права хвала, права част, истинска слава, за нас највећа награда, и нашим коначним уништењем у светом огњу чисте љубави у нама једино истинско обожавање будући да ту заиста пред Богом лежимо ничице у прашини наше савршене ништавости и сажежућим огњем љубави уз нови жртвеник сједињујемо се у нашим срцима с Богом, свих нас прељубазним, најсветим Оцем.

72. Заиста, заиста, драги оци, браћо и децо – ко сасвим не жртвује себе на том жртвенику познатом сада довољно свима нама у колиби дивне Пуристе у нама и не да себе сажећи до пепела, дима и праха, ко према томе неће хтети проверу ватром, тај из себе неће избацити сигурну смрт, и никада му једна Жемела неће постати наградом вечнога живота.

73. Ко живи и дише и осећа бескрајну благодат живота и осећа неизрециву сласт истог, нека премисли ваљано да је овај земаљски живот само провера и у свему јесте дар светога Оца.

74. Ко неразумно буде хтео да га присвоји, изгубиће га за вечно; а ко га у свему, како је сада довољно показано, сам себе жртвујући преда великом светом даватељу, тај ће га задржати у најпотпунијем стању у Богу, свих нас пресветом, прељубазном Оцу за вечно, вечно, вечно.

75. А будући да смо сада сви чули шта је свакоме од свих нас нужно пред Богом, онда нека нам не остане при пуком слушању, него учинимо да чувено увек слушамо у сопственоме срцу како би отуд прешло у крв а из крви у све уде нашег бића к живом делу; јер ако је ко чуо истинску живу реч из самог Бога, и тиме му се показао пут, јест, показао најкраћи и најсигурнији пут, а он сместа не ходи савршено тим путем, па тај је сигурно највећи неразумник, најлењи во и најглупљи магарац зато што га је сила живе речи ионако већ током самог слушања ојачала и барем већ до пола живо пробудила, па би му било одвећ лако да делатношћу своје сопствене слободне воље сам сасвим оживи.

76. Дакле не ограничите се на пуко чувење, него нека свако ове речи дубоко у своме срцу носи к делу, к живом делу, тако ће поступити истински мудро у поретку Јеховином. Жива кућа од хиљаду витких кедара, који стоје у најлепшем кругу, биће му дража него мртва од тесаних јелки, које су додуше такође забодене у земљу, али пошто су саме мртве, брзо и иструну у земљи. Па када дуне нека олуја преко тих мртвих кућа, брзо се сруше, и убију своје укућане.

77. Кућа од живих кедара јесте сигурна кућа у којој свагда налазимо праву заштиту унутра.

78. А ако метнемо семе у земљу како бисмо из њега у што краћем времену дошли до живе куће, у кругу у коме смо положили семе, већ бисмо хтели да угледамо нашу живу кућу – зар не морамо упркос наше велике жудње за живом кућом да пређемо до нужног стрпљења и у међувремену мирно да станујемо у тесаним мртвим кућама све док не стоји жива кућа густа и зрела, па се тек онда уселимо у њу; па када се уселимо, колико смо пуни радости што сада имамо тако чврсту живу кућу која нас ваљано покрива при свакој олуји.

79. Међутим – колико често током више година човек са мехом воде обилази око тог круга малог дрвећа и пажљиво залива свако дрво да би се што пре дигли високо над тлом да би што пре могао да почне да плете стабла са мирисним гранама миртиног, ловоровог и балсам-палминог дрвета и да празнине попуни с обилном миомирисном травом висина стада оваца и с миомирисном маховином а и такође од главног средишњег дрвета да затегне ваљано уплетен кров од неуништивог златног сена до бочног зидног дрвећа.

80. Гле, такво називамо мудрим; јест, такво и јесте заиста мудро учињено – али пренесимо тај мудри поступак и на нас саме.

81. Најздравије семе је сада преобилно посејано; живе воде сада такође имамо у великим количинама; велики, свети, свемоћни Градитељ свих ствари јесте видљиво међу нама; сви смо пробуђени; налазимо се у светој средини пресветлог дана; алпе са стадима већ предивно дарују богате пријатне мирисе с миомирисног биља надоле према нама; златног сена лепо успелог има свуда у великом изобиљу.

82. Колико нам дакле још недостаје да доспемо до поседа живих кућа у духу? – о замислите, замислите само колико мало!

83. Па тако зграбимо сви одвећ живахно и делатно живу, свету реч, која је реч свег живота, све моћи и све силе непосредно из самог Бога, и Ламехова награда, небеска Жемела, или изнад свих појмова благо и нежно снисходећа љубав пресветога Оца, неће нам измаћи; јест, већ је с нама; само обузети је морамо живахно, тако ћемо достићи одредиште које нам је одредила сама бескрајна доброта и љубав пресветога Оца – дивно одредиште, јест, предивно одредиште! Одредиште најсавршенијег вечног живота!

84. Заиста, ако то није достојно свег нашег малог упињања, онда нека при свој мојој сили, моћи и власти из Бога, која сада чврсто настањује мене, јест, нека се услед ње сасвим сигурно цела творевина врати у своје старо ништавило, и ми деца с њом.

85. Дајем заклетву вама, велико знамење дајем свима вама у сада видљивом присуству Јеховином, Који беше, јесте и вечно ће бити мој стални, моћни сведок, и кажем сада као што сам до сада сваку реч рекао у Његовом најсветијем имену:

86. Заиста, заиста, заиста! Целу видљиву творевину стиска до смрти стари двогубо тешки пад – старим грехом је сав свет умрљан; на нас све наследством је прешла смрт, једном у духу, једном у телу.

87. Мада Бог према Његовој највишој светости нама ни не може поново дати живот тела, ипак се у Својој бескрајној љубави смиловао нашем духу и према томе у духу нас је поново примио децом Његове милости, смиловања и бескрајне љубави како бисмо опет имали удела у вечноме животу.

88. Оци, браћо и децо! Сада је пред нама: живот и пут к Њему: љубав – живот, понизност – пут; зграбимо храбро и чинимо према томе, тако у великој близини великог Зачетника и Праизвора свег живота сигурно нећемо прећи у смрт, него само у сами вечни живот, који је сада дошао до нас, и сигурно ће и вечно остати у нас и у нама, амин, амин, амин!"

Глава 25 Мобилни приказ Импресум